Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici slave Svetog mučenika Jovana Vladimira, kneza srpskog
Jovan Vladimir je u drugoj polovini 10. veka vladao Dukljom, najistaknutijom srpskom državom tog doba, i ostalim predelima Ilirije i Dalmacije, odnosno teritorijama današnje Crne Gore i zaleđem Jadranskog mora.
O Jovanu Vladimiru (990-1016) kao istorijskoj ličnosti ima malo istorijskih podataka. Prema „Letopisu popa Dukljanina“, vladao je u vreme dugotrajnog rata između Vizantije i Samuilovog carstva. U savezništvu s Vizantijom bezuspešno je pokušao da nađe zaštitu od nadiruće vojske makedonskog cara, koji je upravljao velikom teritorijom.Zarobljeništvo i brakDuklja je pala 998. godine (prema drugim izvorima 1009/1010), a Vladimir zarobljen i odveden u Prespu.
Jednog dana careva kći Kosara zamoli oca da s dvorjanima siđe među sužnje, da im mije glave i noge. Tako upozna i sužnja Vladimira, blaga i smirena, puna mudrosti i razuma božanskog. Zamoli oca da se uda za Vladimira: ‚… ili znaj da ću pre umreti nego što ću poći za drugoga“
Car to dozvoli.
Samuilo je svog novog zeta vratio na dukljanski presto, davši mu pritom da kao njegov vazal vlada i severnim delom oblasti Drača.Vladimir je bio poznat kao pobožan, pravedan i saosećajan vladar.
Vladao je u miru, dok 1014. godine Vizantija nije porazila njegovog tasta, koji je brzo posle toga umro.Samuilov sinovac Vladislav želeo je da ovlada Dukljom. Pozvao je Jovana Vladimira sebi na dvor, a kao zalogu dobrih namera, po glasnicima koji su nosili poziv, poslao je i zlatan krst.
Vladimir mu je odgovorio da „Hrist nije raspet na zlatnom, ni na srebrnom“, već na drvenom krstu, i da mu takav pošalje ako su mu namere časne. Vladislav je tako učinio i Vladimir je krenuo u njegov dvor u Prespu. A kad je 22. maja 1016. godine tamo stigao, „car Vladislav naredi vojnicima da mu odseku glavu“. U Prespi je i sahranjen.
Pop Dukljanin beleži da su, navodno, „mnogi ljudi, mučeni raznim bolestima, ozdravili nad Vladimirovim grobom“.
Dve ili tri godine docnije, pošto se uverio u čuda mrtvog Jovana Vladimira, Vladislav je Kosari dozvolio da uzme telo svog muža i sahrani ga gde želi. Ona je izabrala crkvu iznad Skadarskog jezera kod sela Ostrosa u današnjoj Crnoj Gori. Tu je i sama ostala, kao monahinja, do kraja života, i bila sahranjena kraj muževljevih nogu. A Vladislava je, prema legendi, kad je došao u Duklju da preuzme vlast, presreo i ubio anđeo-vojnik u liku kralja Vladimira…
Oko 1215. mošti ovog sveca preseljene su u Drač, gde su ostale do 1381. Nakon toga su čuvane u manastiru Ðin-Ðon (Sveti Jovan) kod Elbasana sve do 1995, kad su prebačene u Sabornu crkvu u Tirani, sedište Albanske pravoslavne crkve. Sve do današnjeg doba mnogi vernici hodočaste do njegovih moštiju, naročito za njegov praznik.
Krst od drveta
Krst od tisovog drveta na kome se Vladislav krivo zakleo, a koji je Jovan Vladimir imao u rukama kad je pogubljen, tradicionalno se čuva u porodici Andrović iz Veljih Mikulića kod Bara. Sredinom 16. veka prenet je u Veneciju i okovan srebrom, a onda vraćen u Mikuliće. Na putu za Veneciju i nazad čuvala ga je velika pratnja.Svake godine na Trojičin dan iznosi se pred litijom na vrh planine Rumije. Na ovim svečanostima učestvovali su i pravoslavci i katolici i muslimani, sve dok u leto 2005. mitropolit Amfilohije nije postavio metalnu crkvu…Sveti Jovan Vladimir se smatra nebeskim zaštitnikom grada Bara. Na ikonama se obično predstavlja kao kralj u vladarskom ruhu s krunom na glavi, sa svojom odsečenom glavom u levoj i krstom u desnoj ruci. Njegovim zadužbinama smatraju se, pored Crkve Bogorodice Krajinske, gde je sahranjen, i manastira Svetog Jovana u Elbasanu, i manastiri Sv. Jovan Bigorski u zapadnoj Makedoniji, Ardenica u Albaniji, Sv. Neum na Ohridskom jezeru, i Crkva Sv. Vladimira u Ulcinju.On je prvi srpski svetac. Po novom kalendaru slavi se 4. juna.
SLOVENSKI I ALBANSKI ŠTIT
Zato što su mu mošti bile izvan granica srpske države, kult Svetog Jovana Vladimira nije bio mnogo prisutan kod Srba u srednjem veku.U „Službi Svetog Vladimira“, koju su na početku 19. veka štampali neki hilandarski monasi, ističe se njegova sličnost sa Svetim Jovanom Krstiteljem – isto ime i način stradanja. Za njega se kaže da je „slovenski i albanski štit“, da je „izrastao od Slovena i srpskog roda i da je albanski sveti“.
(Alo)
