Nije bilo nikakve pompe kada je najnovija ruska podmornica prošle nedelje prvi put isplovila iz luke.
Ali dok je plovilo, poznato kao „Habarovsk“, napuštalo lučki grad Severodvinsk radi ispitivanja u Belom moru, pažljivo su ga pratili analitičari, a nesumnjivo i strane obaveštajne službe.
Elegantna podmornica teška 10.000 tona namenski je napravljena za nošenje do šest najnovijih oružja sudnjeg dana Vladimira Putina, nuklearnog torpeda „Posejdon“.
Prema izveštajima ruskih medija, autonomne naprave, koje pokreću sopstveni nuklearni reaktori, mogu biti lansirane na moru, nakon čega tiho putuju do cilja i detoniraju svoju bojevu glavu pod vodom, izazivajući razornu eksploziju i potencijalno ogroman cunami na neprijateljskoj obali.
Smatra se da imaju domet veći od 6.000 milja, odnosno oko 9.700 kilometara, što znači da mogu dugo ostati na moru, kao i sposobnost da zarone na dubinu od čak 1.000 metara.
Poslednjih dana ruski propagandisti pozivali su Putina da upotrebi „Posejdon“ protiv Britanije kao odmazdu zbog odluke Londona da Ukrajini isporuči dronove koji su korišćeni za napade duboko na teritoriji Rusije.
„Dajte Britancima tri dana da nauče da dišu pod vodom, a onda ih pogodite Posejdonom“, rekao je Vladimir Solovjov, voditelj ruske državne televizije.
Ovi izlivi besa, koji su se poklopili sa ispitivanjima „Habarovska“, praćeni su zlokobno intoniranom izjavom ruske ambasade da će, što London bude pružao više pomoći Kijevu, „cena koju će platiti biti veća“.
Endi Bernam, britanski premijer, odbacio je upozorenje i insistirao da Britanija nije „prijatelj samo kada je lepo vreme“.
„Morate da se zapitate kome Rusi upućuju ove poruke“, kaže dr Ričard Konoli, stručnjak za rusku odbrambenu politiku i pridruženi saradnik britanskog Kraljevskog instituta za odbrambene i bezbednosne studije (RUSI).
„Posejdon je ono što biste mogli nazvati specijalizovanom sposobnošću. Ne proizvode ga u velikim količinama i projektovan je za najgore moguće scenarije.“
„Ako bi uradili ono što predlažu ruski televizijski voditelji, suočili bi se sa britanskim nuklearnim odvraćanjem Trident.“
„Zato to ne bi uradili, jer znaju da bi platili cenu.“
Šta je onda, osim pukog razmetanja, svrha Putinovog podvodnog oružja za masovno uništenje?
Poreklo „Posejdona“ seže do pedesetih godina prošlog veka, kada su sovjetski vojni naučnici tražili nove načine za izbegavanje američke protivraketne odbrane.
Bio je zamišljen tako da nosi hidrogensku bombu do lokacije nedaleko od američke obale, a zatim je detonira i izazove cunami koji bi mogao da uništi čitave gradove ili pomorske baze.
Sovjetski planeri su na kraju odbacili tu ideju jer je bila nepraktična, a vojni vrh je sumnjao da bi oružje uopšte moglo da se približi dovoljno američkoj obali da bi bilo upotrebljeno. U to vreme nije bilo moguće smestiti nuklearni reaktor u torpedo, što je njegov domet ograničavalo na 20 do 30 milja, odnosno oko 32 do 48 kilometara.
Početkom dvehiljaditih, međutim, ruski zvaničnici ponovo su izvukli ovaj koncept iz fioke, zabrinuti zbog toga što su SAD razvijale sisteme protivraketne odbrane koji su pretili da njihove interkontinentalne balističke rakete učine zastarelim.
Kao odgovor, Rusi su razvili „Posejdon“ i nuklearni krstareći projektil poznat kao „Skajfol“ (Skyfall), projektovan da leti preko Južnog pola kako bi izbegao američku protivraketnu odbranu, čime bi osigurali da uvek mogu da uzvrate udarac.
Rusija je do sada objavila planove za nabavku najmanje 30 torpeda „Posejdon“ i četiri podmornice za njihovo nošenje, mada se smatra da je za sada započeta izgradnja samo „Habarovska“.
Još jedna, starija podmornica, „Belgorod“, takođe je posebno modifikovana za nošenje ovog oružja, koje je NATO označio kodnim imenom „Kanyon“.
U teoriji, ova nečujna plovila mogla bi da lansiraju „Posejdon“ na moru, nakon čega bi dron koji je istovremeno i svojevrsna raketa autonomno i polako plovio ka unapred programiranom cilju.
Zahvaljujući nuklearnom pogonu, može da putuje praktično na bilo koju udaljenost, a „Habarovsk“ bi mogao da ga lansira nedeljama unapred, kaže Vilijam Alberk, bivši zvaničnik NATO-a i američke vlade za kontrolu naoružanja.
„Ova stvar bi mogla prikriveno da vreba, a zatim udari kao izuzetno moćno oružje drugog udara“, dodaje on. „Istovremeno, to je i odlično oružje prvog udara, a na njega u osnovi možete postaviti bojevu glavu bilo koje veličine.“
Najverovatniji ciljevi bile bi američke, britanske ili francuske podmorničke baze. Ali torpeda „Posejdon“ nisu samo balističko oružje. Ona su i diplomatsko i psihološko sredstvo kojim Putin može da ucenjuje Zapad.
„Reč je o odvajanju SAD od njihovih evropskih saveznika“, kaže Alberk. „Na početku krize Rusi bi mogli da ih lansiraju i kažu: ’Oni su sada u vodi i ako se SAD umešaju u sukob, napadaćemo vaše podmorničke baze.’“
„Ako bi Rusija zapretila da će napasti naše podmorničke baze, jednostavno biste mogli da povučete podmornice.“
„Onda sledi: ’U redu, nameravate da napadnete našu teritoriju? To bi bio prvi udar i mi bismo kao odgovor uništili vas.’ Dakle, njihov blef biste mogli prilično lako da prozrete.“
To bi za Moskvu takođe bila „neverovatno rizična strategija“, jer bi samo lansiranje „Posejdona“, čak i ako bi bio pušten da čeka u moru, predstavljalo prvi udar prema članu 51 Povelje Ujedinjenih nacija, kaže Alberk.
Među stručnjacima postoji i debata o tome koliko je „Posejdon“ zapravo efikasan.
Nuklearna krstareća raketa „Skajfol“, koju je Putin predstavio, a posmatrači prozvali „letećim Černobiljem“, pokazala se lako uočljivom zbog toplotnih signala i traga radijacije koji za sobom ostavlja njen nezaštićeni reaktor.
Nije jasno, kaže Alberk, da li „Posejdon“ pati od istih slabosti.
Pri većim brzinama, poremećaj koji izaziva u vodi mogli bi da otkriju NATO sonarni sistemi, kao i fregate za lov na podmornice, same podmornice i avioni.
„Moguće je da je veoma dobro zaštićen i da ga je teško otkriti, poput nuklearne elektrane na podmornici“, objašnjava Alberk.
„Ali ako je bilo šta nalik Skajfolu, onda bi zapravo mogao da ostavlja veliki trag. Jednostavno ne znamo.“
Na kraju, deo vrednosti „Posejdona“ za Rusiju leži u trošku koji bi mogao da nametne SAD i NATO-u, ukoliko odluče da moraju da pretpostave najgori scenario i da se u skladu s tim pripreme.
Ali stručnjaci upozoravaju da to takođe nosi rizik od dodatnog podsticanja trke u naoružanju, jer protivmere stvaraju potrebu za još većim brojem protivmera.
„Trenutno smo u veoma opasnoj situaciji“, kaže Konoli. „Možemo da se ne slažemo sa Rusijom i njenom bezbednosnom arhitekturom. Ali jedno je to, a sasvim drugo reći da jednostavno moramo stalno da eskaliramo.“
Umesto toga, on smatra da bi možda bilo bolje prihvatiti da ogromne sume potrebne za potpunu zaštitu od „Posejdona“ nisu vredne ulaganja.
„Potrošili biste ogromnu količinu novca da se suprotstavite nečemu što će biti upotrebljeno samo kada ste već u nuklearnom ratu“, ističe on. „A, znate, ionako verovatno nećemo biti ovde.“
Portparol Ministarstva odbrane rekao je: „Britanija stoji rame uz rame sa Ukrajinom i posvećeni smo pružanju opreme koja je Ukrajini potrebna da se odbrani od Putinove ilegalne invazije.“
„Rusija ne bi trebalo da ima nikakvu sumnju u odlučnost ove vlade da se suprotstavi ruskoj agresiji, u Ukrajini, kao i protiv Ujedinjenog Kraljevstva i naših saveznika.“
(Telegraf.rs)
