Bratislav iz Niša živeo je pored mrtvačkih sanduka, a jedna fotografija promenila mu je sudbinu.
Bratislav Stojanović iz Niša godinama je živeo u porodičnoj grobnici na starom groblju, nakon što mu je kuća izgorela u požaru i ostao je bez dokumenata i zdravlja. Njegovu priču je fotografisao Saša Đorđević, a pomoć mu je potom stigla od Seada Ćelića iz Podgorice, uz odeću, obroke i pravnu podršku.
Dok je većina ljudi nakon napornog dana hitala u toplinu svojih domova, Nišlija Bratislav Stojanović imao je samo jednu adresu – staro gradsko groblje. Njegovo utočište, sklonište od minusa, snega i nemilosrdne ulice, bila je porodična grobnica Pešića u kojoj su počivala tri mrtvačka sanduka.
Nekada cenjeni moler, ostao je bez ičega kada mu je pre dve decenije u požaru izgorela kuća. Bez ličnih dokumenata i narušenog zdravlja, ovaj tihi čovek pronašao je smeštaj tamo gde se drugi plaše i da zakorače.
„Samo ko je sujeveran, nikog više…“
Spavanje pored limenih kovčega u početku je bilo jezivo, ali nije bilo puno izbora.
– Kosti mi ne smetaju, ali povremeno se živi bune što sam tu… To su samo koske, ništa više. Oni ne mogu više nikog da uplaše. Samo ko je sujeveran, nikog više… A ja koske ne diram, ne skrnavim… Ne skrnavim ni grob, samo sam pored njega – govorio je Bratislav o svom neobičnom susedstvu.
Iako je imao majku, polusestru i prijatelje, odlučio je da živi sam, vodeći računa da nikome ne smeta i nikoga ne uplaši.
– Noću je hladno, ali šta ću, uvečem se pod jorgan i ćebe i toplo je. Kada izlazim moram da vodim računa, jer ljudi se plaše. Ako mi se žuri, moram da sačekam – prisećao se Bratislav svojih dana pod zemljom.
Godine su prolazile, a zime preživljavao skromno, bez teških reči i gorčine:
– Na početku je bilo teško, sada nije. Desi se neka prehlada, grip, ali ima leka, malo limun i neki čaj – pričao je tada.
Čudo koje je promenilo sve
A onda, kada se činilo da je zaboravljen od svih, dogodio se susret koji mu je preokrenuo život.
Fotoreporter Saša Đorđević ugledao je Bratislava i poslao njegovu fotografiju svetskim agencijama, što je kasnije preraslo u dokumentarni film „U kući sa mrtvima“.
Priča je obišla svet i stigla do Seada Ćelića iz Podgorice koji živi i radi u Americi. Potresen Bracinom sudbinom, Sead mu je odmah poslao pomoć – obezbeđena je odeća, topli obroci u restoranu, kao i pravna pomoć za izradu dokumenata i socijalnu zaštitu.
Ganut dobrotom čoveka sa drugog kontinenta, Bratislav je sa suzama i olakšanjem prihvatio novu priliku:
– Život je čudan i ja sam navikao na to. Još čudnije je kada posle toliko godina obučete novu i čistu odeću. Brzo sam zaboravio i na ukus hrane iz kontejnera koju sam godinama jeo. Skoro da sam se pomirio da ću okončati život među ovim limenim sanducima i kostima, kad se pojavilo svetlo u mom životnom tunelu – ispričao je tada sa puno nade.
Njegov dobročinitelj Sead Ćelić skromno je objasnio zašto nije mogao da ostane imun na priču o niškom beskućniku:
– Ne mora se biti bogat da bi pomogao drugome. Potresla me je njegova životna priča i nisam mogao da se smirim dok nisam našao način kako da mu pomognem. Podržala me je i porodica, i to mi je još veće zadovoljstvo – poručio je Sead, dok je priča o Bratislavu podsetila da i u najcrnijem mraku svetlo ljudskosti može da stigne do onih kojima je najpotrebnije – i da čuda, ipak, postoje.
