SPC i njeni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Antima
Rođen u Nikomidiji i od detinjstva vaspitan kao pravi hrišćanin.
– Telo njegovo beše umrtvljeno, duh smiren, zavist iskorenjena, gnev ukroćen, lenost prognana; … imaše ljubav k svima, mir sa svima; blagorazumnost posred sviju, revnost prema slavi Božjoj, javnu svima“.Nije čudo što čovek s takvim vrlinama bi postavljen za episkopa.
Antim sveti episkopstvovaše u Nikomidiji u vreme ljutog gonjenja hrišćana pod opakim carevima Dioklecijanom i Maksimijanom. Naročito u Nikomidiji prolivaše se krv hrišćanska potocima.
Jedne godine o Roždestvu Hristovom bi sažeženo u jednom hramu 20.000 mučenika (v. 28. decem.) To se desi u vreme Antimova arhijerejstva. No gonjenje se s tim ne okonča, nego se produži, i mnogi hrišćani behu bačeni u tamnicu i čuvani tu za muke i smrt.
Antim se udalji u jedno selo, Omanu, ne da bi utekao od smrti nego da bi otuda mogao hrabriti pastvu svoju u podvigu mučeništva, da niko od straha ne otpadne. Jedno njegovo pismo hrišćanima u tamnici bi uhvaćeno i predato caru Maksimijanu.
Car posla 20 vojnika da nađu i dovedu Antima. Sedi i prozorljivi starac izađe u susret vojnicima, uvede ih u dom i ugosti, pa tek onda reče, da je on Antim, koga oni traže. Udivljeni vojnici dobrotom Antimovom predlagahu mu da se skrije, a oni će reći caru da ga nisu mogli naći.
Ali, Antim odgovori da on ne sme dozvoliti, da se lažju prestupa zapovest Božja i njegov život spasava, nego pođe sa vojnicima. Uz put svi vojnici poverovaše u Hrista i bihu kršteni od Antima. Izveden pred cara Antim bi dugo i ljuto mučen, i najzad sekirom posečen.
Proslavi Gospoda i upokoji se u Gospodu početkom IV stoleća.
(Alo)
