Novak Đoković je postao olimpijski šampion. Čovek koji je „sve živo“ uradio u tenisu, ostvario je i jedini cilj koji mu je dosad izmicao – Nole je osvojio olimpijsko zlato, i to posle nestvarnog finala na Centralnom terenu Rolan Garosa, na kome je pobedio Karlosa Alkaraza. Konačan rezultat 7:6(3), 7:6(2) pamtiće se kao kruna nestvarne karijere. Ali, i sama borba za zlatnu medalju bila je nestvarna.
Čak i kada bi se po strani ostavile i neke neizostavne činjenice, kao da je pre malo manje od dva meseca Nole operisao meniskus, a da je pre samo tri dana povredio to isto koleno, ili da je on bio najstariji učesnik olimpijskog finala, dok je naspram njega bio najmlađi – koji je, pritom, osvojio dva prethodna grend slem turnira (od koji je jedan baš na istom ovom terenu)… Kada bi se sve to ostavilo po strani, činjenica da je neko iz Srbije postao olimpijski šampion je, sama po sebi, fascinantna.
Ali, posebno je nestvarno bilo – kako je to učinio čovek koji je „sve video“ u tenisu, koji je „sve već uradio“.
Jer, Alkaraz nije bilo ko.
On nije „budućnost tenisa“, on je u Pariz došao kao teniski vladar u 2024, jer je osvojio dva od tri dosad ovogodišnja grend slema, uzevši pritom „duplu krunu“ – ono što se smatra jednim od najtežih ostvarenja u „belom sportu“, a to je da su vrlo kratkom razmaku podigne pehar i na šljaci Rolan Garosa, i na travi Vimbldona. A onda se vratio na istu tu šljaku, na kojoj je pre dva meseca Novaku stradalo koleno i – gospodario na njoj… do finala.
Recimo, prvi set je trajao „čitavu večnost“. Čak 93 minuta. U njemu je Đoković imao manje direktnih poena (13:25), manje neiznuđenih grešaka (14:20), prokockao je pet brejk šansi, tri više je imao Španac, a Novak je, pritom, prvih pola sata proveo „tražeći prvi servis“, jer ga nije bilo na način na koji je to neophodno za ovakav megdan. Kada su se na to nadovezala tri strašna „Karlitosova“ gema, u kojima nije imao nijednu neiznuđenu grešku, postavljalo se pitanje – može li Novak da ovo čudo izdrži?
A izdržao je i to, i pet brejk prilika koje je imao Španac na 4:4, izdržao i sopstvenu nevericu kada je prokockao brejk/set loptu na 6:5, da bi u taj-brejku, posle 3:3, „dodao gas“ i osvojio tu deonicu. Kako? Tako što nije odustajao od plana, što nije ustuknuo pred mladim majstorom tenisa i što ga je „lomio“ na načine na koje klasičan teniska statistika, ranije pomenuta, ne otkriva: Alkaraz je, naime, 22 poena u prvom setu izgubio jer ga je Đoković naterao na te „iznuđene greške“. Osam manje takvih poena izgubio je Nole. Dakle, osam razlike u tom, možda i ključnom aspektu. A na kraju četiri razlike u taj-brejku… Nijanse? One i odlučuju u sudaru sportskih titana.
Da, Alkarazova dostignuća nisu ni približna Đokovićevim. Ali su mu potencijali baš takvi. To je pokazao i tokom prethodne, i tokom ove sezone, a i u borbi za olimpijsko zlato, kada mu je i Đoković aplaudirao na nekim čudesnim potezima.
Delova je Novak na momente kao bokser na konopcima. Bio zadihan kada bi davao sve od sebe za brejk šansu, pa ga suparnik nadmudrivao. Ili „nadtrčao“. Prvi as je ostvario tek dva sata i sedam minuta od početka meča. Prvi bekhend viner, jedno od njegovih zaštitnih oružja, tek tri gema kasnije.
U nestvarnoj borbi dva najbolja tenisera u ovom trenutku mogao je da pobedi samo jedan. A pobedio je najbolji svih vremena.
Stvarno najbolji.
Svih vremena.
(Što smo, jelte, znali odavno. Ali, od danas to znaju i oni koji nisu želeli da znaju.)
(Novosti.rs)
