Milioni ljudi, uključujući i stanovnike tadašnje Jugoslavije, živeli su tog dana sasvim običan dan, ne znajući da se u nuklearnoj elektrani Černobilj dogodila katastrofa koja je zauvek promenila svet nuklearne energije.
Do eksplozije u četvrtoj pogonskoj jedinici nuklearne elektrane „Lenjin“ u blizini grada Pripjat u današnjoj Ukrajini, tog 26. aprila 1986. godine došlo je po moskovskom vremenu u 1:26 časova.
Jutro tog dana u gradovima Jugoslavije bilo je slično svakom drugom. Radio stanice i televizije emitovale su standardne programe. Radni ljudi bivše domovine i njihove porodice planirale su prvomajske praznike, koji su zgodno „padali“ u četvrtak i petak, što je sa spojenim vikendom omogućavalo svojevrsni mini odmor.
Pogotovo jer je i vremenska prognoza obećavala sunčano i toplo vreme, idealno za izlete i piknike u prirodi.
Niko nije ni naslućivao da ka zapadu kontinenta već putuje otrovni oblak iz Černobilja.
Radioaktivni oblak putovao brže od vesti
Jer, u dobu bez interneta, za černobiljsku katastrofu saznalo se tek nekoliko dana kasnije.
Same vlasti SSSR su „incident“ priznale tek 28. aprila, ali su informacije iz Moskve o tome šta se sve dogodilo i dalje bile cenzurisane ili „davane“ u fragmentima.
Radioaktivni oblak je u međuvremenu već stigao do srednje Evrope, a 29. aprila i do prve države tadašnje SFRJ – Slovenije. Vazdušna struja ga je nad Srbiju donela 1. maja, baš kada je većina građana boravila na prazničnim urancima na otvorenom, ne znajući šta se dešava.
I baš tada, na Praznik rada, država je obavestila jugoslovensku javnost o černobiljskoj katastrofi i poručila „da se ne jede ništa što raste na zemlji, od zelene salate do jagoda“.
Kakve vesti smo čitali na radiju
Tog dana smo bili na Divčibarama koje su bile prepune izletnika i turista. Kiša je tek malo padala, pa su deca ceo dan provela napolju, a mi smo imali društvo sa sve muzikom. Do uveče pojma nismo imali šta se dešava, dok me po povratku kući nije sačekala grdnja majke, koje je vest čula na televiziji, „što smo decu na planini izložili radioaktivnoj kiši“ – seća se novinarka Radio Valjeva u penziji Svetlana Mitrović-Klanšček.
Vesti o černobiljskoj katastrofi i kako se zbog nje treba ponašati, slušaocima je počela da saopštava praktično tek nakon prazničnih dana.
Sećam se da su ta zvanična saopštenja, koja su stizala preko centralnih „kanala“, bila čak i kontradiktorna – od jednih u kojima se, valjda da bi se sprečila panika, navodi da je radioaktivnost „pod kontrolom“ i da neće uticati na nas, do drugih u kojima se građanima, upravo zbog kontaminacije, daju preporuke u vezi hrane i pića. Upozorenja su u početku delovala gotovo nestvarno. Sećam se vesti u kojima se građani upozoravaju da treba temeljno prati voće i povrće uz korišćenje sode-bikarbone, da se izbegava meso i mleko od stoke koja se hranila na pašnjacima, da kišnicu ne treba upotrebljavati u bilo kom obliku – priča naša sagovornica.
Po njenim rečima, to je postala svakodnevica gotovo tokom celog maja. Primećuje i to da za razliku od mnogih drugih „vanrednih stanja“ kroz koje je prošla naša zemlja, tada nije bilo preterane drame u javnosti. Verovatno, kaže, jer su sve vesti bile sporije, „a i o posledicama radioaktivnosti se znalo daleko manje“.
„Zabranjena“ kiša, jagode i zelena salata
I penzionera „Krušika“ Dragoljuba Tešića černobiljska katastrofa zatekla je „u neznanju“.
„Nikakvih zvaničnih informacija od države nije bilo dok nije počela da pada kiša. E tek onda, tačno na 1. maj, javljeno je da se ne treba izlagati kiši zbog povećane radioaktivnosti usled, kako su govorili, „kvara“ na jednoj nuklearnoj elektrani u SSSR. Sećam se, i to mi je i dalje prva asocijacija na Černobilj i posle 40 godina, preporuke da se ne jedu jagode i zelena salata jer su „zalivene“ kišom iz radioaktivnog oblaka. Ali i toga da su ljudi počeli masovnije da kupuju flaširanu vodu u strahu da ni voda sa česme nije potpuno bezbedna“, kaže on.
Iako zaposlen u vojnoj fabrici, a vojska je tada bila zadužena za vanredna stanja, kaže da se tih dana u „Krušiku“ ništa vanredno nije dešavalo.
„Ni neke pojačane kontrole ili uvođenja mera bezbednosti, ni prekida ili nekih ograničenja procesa rada, sve je bilo potpuno redovno i normalno. Sindikati su uveliko pripremali prvomajski uranak i sva izletišta, pogotovo Divčibare gde sam i sam bio, bila su prepuna ljudi“, seća se Tešić.
„Sledeće dve sedmice oprez“
Nešto „ozbiljnije“ ponašanje države već skoro nedelju dana nakon eksplozije u černobiljskoj nuklearki, usledilo je, dakle, tek nakon završenih prvomajskih praznika.
Arhive tako svedoče o naslovnim stranama i izveštajima vodećih dnevnih listova SFRJ 4. maja, na godišnjicu Titove smrti: „Zagađenje pod kontrolom, ali se deci do 7 godina i trudnicama u prvom tromesečju ne preporučuje izlazak napolje“; Vanredno pranje ulica obavljeno u većini gradova, a samim građanima se savetuje da pre ulaska u dom operu đonove obuće; Do daljeg zabranjena upotreba vode iz bunara; „Zeleniš na pijacama se prodaje u bescenje“…
Pažnju privlači i naslov koji kao da je u to proleće 1986. godine vraćen vremeplovom iz vremena pandemije korona virusa: „Sledeće dve sedmice oprez sa kontaminiranim namirnicama“.
U tadašnjoj štampi, opet slično nedavnoj epohi korone, primećuje se i da neki građani ne poštuju preporuke.
Poneki sugrađani kao da mnogo ne haju za upozorenja stručnjaka o „čuvanju“ od povećane radioaktivnosti. Zbog gotovo letnje temperature, juče su se mnogi baškarili na obalama Savskog jezera, a poneko je u vodu i ulazio – pisale su 5. maja „Novosti“ na svojoj beogradskoj rubrici.
Profit „Leda“ i otkazane ture za Kijev
Već početkom juna, radioaktivnost nad Jugoslavijom koju je izazvala černobiljska havarija se bitno smanjila, ali je i dalje bila četiri puta veća od prosečnih vrednosti. S druge strane, tvrdilo se da u uzorcima krvi koji su uzimani od pojedinih građana nije bilo radioaktivnih elemenata, jer je stanovništvo najčešće postupalo po preporukama nadležnih.
U kasnijim ekonomskim analizama konstatovani su veliki gubici poljoprivrednika, pre svega povrtara, ali i ratara koji su zbog izloženosti useva kiši iz radioaktivnog oblaka morali da unište deo ili čak ceo rod žitarica. S druge strane, profitiralo je zagrebačko preduzeće „Ledo“ koje je u rekordnom roku prodalo sve zalihe smrznutog povrća pripremljenog za predstojeću turističku sezonu.
U turističkim aranžmanima za SSSR, koji su imali obilaske Moskve, tadašnjeg Lenjingrada i Kijeva, otkazivan je deo koji je predviđao posetu današnjem glavnom gradu Ukrajine.
Černobilj „zaustavio“ nuklearke u Jugoslaviji
Ali, ono što je za SFRJ posebno specifično u svetlu černobiljske katastrofe, jeste to što je upravo na dan 26. aprila 1986. godine bio zvanično produžen rok međunarodnog konkursa za izgradnju novih nuklearnih elektrana, s obzirom na ambiciozni državni plan da posle „Krška“ u Sloveniji, Jugoslavija do 2025. izgradi još 23 nuklearke duž Save i Dunava na teritorijama današnjih Hrvatske i Srbije.
Do tog dana ponude za gradnju dalo je 13 domaćih i 11 inostranih firmi. A onda se dogodio Černobilj i sve što se planiralo do današnjih dana „gurnuto je pod tepih“.
Za dve decenije katastrofa odnela 200.000 života
Eksplozija u Černobilju „proizvela“ je čak 400 puta više radioaktivnih supstanci od atomske bombe bačene na Hirošimu 1945. Kada je reč o žrtvama, po zvaničnim podacima UN, u nesreći je neposredno poginulo 50 ljudi, ali je još 4.000 osoba preminulo od posledica radijacije.
Međutim, procene govore i o tome da je, direktno ili indirektno, u narednih 20 godina ova najveća tehnološka katastrofa u istoriji čovečanstva, odnela još oko 200.000 života.
Generalna skupština UN je u decembru 2016. proglasila 26. april Međunarodnim danom sećanja na Černobiljsku katastrofu.
(Blic)
