Kraj rata Rusije protiv Ukrajine i dalje nije na vidiku. Česta održavanja sastanaka visokog nivoa između predstavnika Ukrajine, SAD i Evrope u poslednjim nedeljama, kao i povremena američko-ruska razmena, nisu promenili ovu osnovnu realnost. Nema primirja, evropska i američka vojna podrška nije potvrđena, a što je najvažnije – Rusija ne želi da rat završi, piše za The Guardian Gvendolin Sas, direktorka Centra za istočnoevropske i međunarodne studije.
Najnoviji pregovori u Parizu uspeli su da okupe 35 zemalja „koalicije voljnih“. Glavni cilj bio je da se unapredi princip i sprovođenje bezbednosnih garancija za buduće primirje. Značajno je učešće SAD zajedno sa evropskim liderima i šire koalicije partnera. Ipak, stvarni rezultat ostaje nejasan.
Stvarni pregovori o primirju ili miru još nisu započeti. To bi zahtevalo aktivno učešće Ukrajine i Rusije, kao i spremnost na kompromis s obe strane. Do sada je samo Ukrajina signalizirala takvu spremnost. Tokom ovih razgovora, Rusija je nastavila i pojačala svoje napade na Ukrajinu, posebno ciljajući vitalnu energetsku infrastrukturu, čime je pojačala fizički i psihološki pritisak na civilno stanovništvo u hladnim zimskim mesecima.
Pariska deklaracija, objavljena na kraju razgovora, najbolje se može opisati kao deklaracija namere. Ona se odnosi na učešće koalicije u mehanizmu praćenja i verifikacije primirja pod vođstvom SAD, podršku oružanim snagama Ukrajine, evropsku multinacionalnu silu za Ukrajinu, obavezu da se podrži Ukrajina u slučaju da Rusija prekrši sporazum o primirju i obavezu dugoročne odbrambene saradnje s Ukrajinom.
Kao deo multinacionalne sile, Velika Britanija i Francuska ponovo su izrazile spremnost da rasporede trupe u Ukrajini nakon uspostavljanja primirja, kao vojni oslonac u slučaju kršenja primirja. Šta se smatra kršenjem i kakav odgovor bi ono izazvalo, tek treba definisati. Nemački kancelar Fridrih Merc prvi put je govorio o mogućem učešću nemačkih trupa u obezbeđivanju primirja. Dodao je da one mogu biti raspoređene samo u zemljama NATO koje graniče s Ukrajinom i da bi svaka takva odluka zahtevala odobrenje nemačkog parlamenta. Time je izneo niz pretpostavki koje još treba testirati, uključujući spremnost zemalja centralne i istočne Evrope da ugoste nemačke trupe.
Od ključnog značaja za pružanje bezbednosnih garancija Ukrajini je veza između evropskih i drugih trupa, značajne ukrajinske vojske i učešća SAD. Dosadašnje ponašanje Trampove administracije ne uliva optimizam da bi bilo koji sporazum o ovoj vezi mogao biti dugoročno održiv.
Naravno, potrebno je razjasniti ko je šta spreman da učini da obezbedi primirje, ali ključni problem ostaje isti kao i tokom cele 2025: ne postoji vidljiva politička volja Rusije da se uključi u ozbiljne pregovore. Predsednik Rusije Vladimir Putin smatra da je vreme na njegovoj strani i oseća se ohrabreno direktnim razgovorima sa Trampom i njegovom transakciono orijentisanom administracijom.
Iako je termin „koalicija voljnih“ nesrećan, jer podseća na operaciju u Iraku koju je predvodila Amerika, jasno signalizira da smo ušli u period ad hok odnosa između država, van postojećih međunarodnih institucija i prava. Način i vreme završetka rata u Ukrajini biće odlučujući za ovaj novi put.
(Telegraf.rs)
