Srpska pravoslavna crkva danas proslavlja Svetog Aleksija Rimskog, svetitelja koji je poznat još i kao „Čovek Božji“. Njegov kult bio je veoma jak, kako među istočnim, tako i među zapadnim hrišćanima.
Sveti Aleksije je rođen za vreme vladavine cara Honorija u Rimu, u veoma bogatoj i uglednoj porodici. Bez obzira na bogatstvo koje su imali, njegovi roditelji su bili vrlo pobožni ljudi, koji osim Aleksija nisu imali još dece.
Aleksija su ubrzo oženili, ali je već prve bračne noći pobegao i počeo da luta Rimskim carstvom i širi hrišćanstvo. Tako je proveo 17 godina svog života, a zatim je lađa na kojoj je bio, skrenula sa puta usled jakih vetrova, te je završio u Rimu. Aleksije je to shvatio kao znak, te je otišao da vidi svoje roditelje. Oni ga nisu prepoznali, ali su mu dozvolili da živi u njihovom dvorištu. Ostatak svog života proveo je uz roditelje, neprestano se moleći Bogu.
Hrišćani veruju da se dana kada je preminuo Sveti Aleksije Rimski u crkvi Svetih apostola, začuo glas koji im je rekao da „potraže čoveka Božja“. Malo kasnije, saznalo se da je taj čovek prosjak koji živi u dvorištu jedne bogataške porodice i kada je car sa celom pratnjom stigao do Aleksijeve kolibe, sve je otkriveno.
Svetitelj je pronađen mrtav, ali predanje kaže da mu je lice „svetlelo kao sunce“. U ruci je imao papir na kome je, neposredno pred smrt, zapisao svoju životnu priču. Iz toga su roditelji i njegova žena koja ga je sve vreme čekala, saznali ko je zapravo bio prosjak koga su primili u svoj dom.
Nastala je velika tuga, ali se porodica Svetog Aleksija ubrzo utešila videvši čuda koje je, prema predanju, „čovek Božiji“ činio i nakon smrti. Naime, hrišćani veruju da su se dodirom njegovog tela lečili mnogi bolesnici i da je iz tela Svetog Aleksija poteklo sveto miro. Sahranjen je u kovčegu od mermera i smaragda. Glava mu se nalazi u Svetoj Lavri na Peloponezu.
Zaštitnik prosjaka i putnika
Sećanje na Svetog Aleksija Rimskog poštuju obe hrišćanske crkve iako je on vremenom postao mnogo poznatiji na Istoku. Sveti Aleksije se smatra zaštitnikom prosjaka, putnika, bolničara, hodočasnika i dadilja.
Narod kaže da „Čovek Božiji“ brine o svim ubogim i nesrećnim ljudima i da, na današnji dan, nikako nije dobro oterati prosjaka sa vrata ili mu odbiti milostinju jer ćete tako uvrediti svetitelja.
