Svaki nagli bol u leđima mora biti shvaćen ozbiljno, pogotovo ako slabo reaguje na analgetike, praćen je temperaturom ili mu je prethodio gubitak težine
Bol u donjem delu leđa je jedan od najčešćih povoda za javljanje lekaru opšte prakse i najčešći razlog odsustva s posla radno aktivnog stanovništva. Čak 80 odsto ljudi će tokom života doživeti epizodu bola u leđima. Mogućnost pojave ovog bola raste s godinama, a pik je oko šeste ili sedme dekade života. Međutim, zbog modernog načina života, koji podrazumeva sedenje i rad na kompjuteru, kao i sve većih zahteva koji se postavljaju pred profesionalne sportiste, bol u leđima je sve češća pojava kod mlađe populacije, čak i kod dece. Najčešći uzrok bola kod mlađih ljudi je takozvano oboljenje diskusa, a kod starijih spinalna stenoza (suženje kičmenog kanala) i osteporotični prelomi.
Kako ističe dr sc. med. Slaviša Zagorac, načelnik odeljenja za hirurgiju kičmenog stuba Urgentnog centra Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, svaki bol u leđima se mora shvatiti ozbiljno jer vrlo često uzrok bola može biti neko ozbiljno oboljenje, kao što su prelomi, infekcije i tumori kičmenog stuba, a neretko je uzrok bola u kičmi takozvanog visceralnog porekla, što znači da neko oboljenje u trbuhu ili maloj karlici može da se manifestuje bolom u leđima. On naglašava da često u svakodnevnoj kliničkoj praksi vidi da se ljudi leče samostalno ili da traže pomoć od nestručnih ljudi, što može da bude gubitak vremena i da smanji mogućnost kvalitetnog lečenja.
– Bol koji se javlja naglo, koji slabo reaguje na standardne analgetike, koji se javlja tokom noći i koji je prisutan pri svakom položaju pacijenta, koji je praćen temperaturom ili mu je prethodio gubitak telesne težine, može biti posledica nekog ozbiljnog oboljenja. Ovo zahteva detaljan klinički pregled, laboratorijske analize i dijagnostiku koja podrazumeva rendgen, skener ili magnetnu rezonancu – ističe dr Zagorac, koji je član Američkog i Nemačkog udruženja za hirurgiju kičmenog stuba i član Udruženja za minimalno invazivnu hirurgiju kičmenog stuba.
U najvećem broju slučajeva reč je o „benignim” uzrocima bola, koji ne ugrožavaju život pacijenta, pa se uglavnom kreće s neoperativnim lečenjem (medikamenti, ortoze – pojasevi za kičmu, fizikalna terapija). Međutim, vrlo često se na ovaj način ne može postići zadovoljavajući efekat, pa se pacijentu predlaže nešto invazivnije lečenje koje podrazumeva takozvane blokade, odnosno ubrizgavanje leka u kičmeni stub, pod kontrolom rendgena ili skenera. Ukoliko ni ovo ne dovodi do poboljšanja, a bol traje duže od šest nedelja uprkos intenzivnom lečenju, onda se u najvećem broju slučajeva lekari odlučuju za operativno lečenje.
Slika: Anatomija kičmenog stuba-
A-vratni segment,
B-grudni segment,
C-slabinsko-krstačni segment
– Često se dogodi da je neophodno odmah sprovesti operativno lečenje. Na primer, ako na magnetnoj rezonanci imamo veliku hernijaciju diskusa s postojanjem neurološkog deficita (slabost pokreta u stopalu, gubitak kontrole mokrenja, utrnulost u predelu prepona). To je znak da je pritisak na kičmenu moždinu i na korenove koji inervišu noge veliki i da je neophodno što pre oslobađati ove vrlo osetljive strukture od pritiska. Takođe, ukoliko je uzrok bola prelom, infekcija ili tumor, vrlo često se odmah odlučujemo za hirurško lečenje – napominje dr Zagorac.
– S obzirom na kompleksnost anatomije i fiziologije kičmenog stuba, operacije na kičmenom stubu ponekad zahtevaju i ponavljane intervencije. Na primer, ukoliko kod mladog čoveka imamo veliku hernijaciju diskusa s postojanjem višenedeljnog bola ili slabosti noge, uglavnom se radi operacija uklanjanja diskusa – discektomija. Međutim, u narednim godinama ili decenijama može doći do razvoja određenih degenerativnih promena, kao posledica nedostatka diskusa i te promene mogu zahtevati novu operaciju. Takođe, kod kičmenog stuba postoji fenomen „bolesti susednog segmenta”. Pojednostavljeno, kada uradimo operaciju na jednom segmentu kičmenog stuba, neminovno dolazi do većeg opterećenja segmenta iznad ili ispod operisanog i to može dovesti do ubrzanog oštećenja tog segmenta i eventualno potrebe za novom operacijom – dodaje naš sagovornik.
Posebnu pažnju zahteva hronični bol u leđima. Takav bol traje duže od šest meseci, fizički i psihički iscrpljuje pacijenta, često je praćen nesanicom, gubitkom apetita i padom imuniteta. Često lekari ne mogu sa sigurnošću da utvrde poreklo bola. Nekada je pozadina ovog bola reumatske ili neurološke prirode. Ovakva stanja se mogu zajedničkim imenom nazvati difuzni bolni sindromi i zahtevaju multidisciplinarni pristup i specifičnu terapiju bola, odnosno u lečenju ovih pacijenata učestvuju hirurg, anesteziolog, internista, fizijatar, psiholog.
– Mere prevencije su izuzetno važne. Kičmi odgovara šetnja i ležanje, a treba izbegavati sedenje i stajanje. Pacijent i sam oseti u kom položaju se smanjuje bol i upravo treba da sledi taj znak. Ako osoba kaže da mu više prija kad stoji nego kad sedi, najverovatnije se radi o oboljenju diskusa. Ukoliko kaže da mu prija da se savije unapred kad hoda, najverovatnije je reč o suženju kičmenog kanala – spinalnoj stenozi. Uvek treba izbegavati podizanje tereta iz polusavijenog položaja jer je to situacija kad najčešće dolazi do hernijacije diskusa – savetuje dr Zagorac.
Uz izbegavanje rizičnih položaja, neophodna je fizička aktivnost zbog jačanja trbušne i leđne muskulature, kao i smanjenje telesne težine jer su to dva dominantna faktora rizika za pojavu bola u leđima u razvijenim zemljama.
(Politika.rs)
