Svi običaji i vjerovanja na Svetu prepodobnomučenicu Fevroniju
Bila je kći senatora Prosfora iz Rima. Da bi izbegla brak sa smrtnim čovekom, ona se zavetovala Hristu i zamonašila na Istoku u zemlji Asirskoj, u manastiru, gde njena tetka, Vriena, bila igumanija.
Iako je imala tek dvadeset godina poštovali su je i u manastiru i u gradu zbog velike krotosti, mudrosti i uzdržljivosti. U tom manastiru važilo je pravilo blažene Platonide, ranije igumanije, da se svaki petak provodi samo u molitvana i čitanju sveštenih knjiga, bez ikakvog drugog reda. Vriena je odredila Fevroniju da čita sestrama sveštene knjige i to stojeći skrivena iza zavese, da lepota njenog lica ne bi, time što pleni, zamajavala druge.
Lisimah, sin nekoga velikaša, imao je želju da se oženi Fevronijom, ali kako car Dioklecijan podozrevaše u njemu potajnog hrišćanina, posla ga na Istok, sa Selinom, stricem njegovim, da hvata i ubija hrišćane.
Selin je poput zveri ubijao hrišćane, dok je Lisimah radio upravo suprotno, gde god je mogao, štedio ih je i sklanjao od mača svog strica.
Kada je Selin čuo za Fevroniju, naredio je da mu je dovedu. Kako sveta devica nije htela da se odrekne Hrista i pristane na brak sa smrtnim čovekom, naredio je da je šibaju, da joj odseku ruke, grudi, noge i na kraju da je poseku mačem.
Mučitelja je istog dana snašla strašna Božja kazna. U njega je ušao strašan bes i obuzeo ga je samrtni užas. U tom užasu udario je glavom u mermerni stub i pao je mrtav.
Lisimah je tad naredio da se ostaci Fevronijinog tela pokupe i odnesu u manastir gde će česno biti sahranja. Kasnije se krstio, sa mnogim drugim vojnicma.
Mošti svete Fevronije isceljivali su mnoge, a ona se javljala u dan njenog praznika i stajala je na svom uobičajenom mestu među sestrama. Sve sestre su je gledale sa strahom i radošću.
Fevronija se preselila u večno blaženstvo 310. godine, a 363, godine njene mošti su prenete u Carigrad.
Beseda na današnji dan kaže:
– Ne hvali se sutrašnjim danom jer ne znaš šta će dan doneti. Da se ne hvalimo, braćo, onim što nije u našoj vlasti. Vremena i leta položio je Gospod pod Svoju vlast, i On njima raspolaže. Samo Bog jedini zna, da li će nas sutrašnji dan ubrojati u žive ili mrtve? Neki su umrli uoči dana venčanja svoga; drugi su opet silazili u grob uoči dana krunisanja carskom krunom.
Da niko, dakle, ne govori: Sutra će mi biti najsrećniji dan u životu. Sutra stupam u brak! Sutra se krunišem carskom krunom! Sutra idem na gozbu veliku! Sutra mi dolazi dobitak veliki! O neka niko ne govori o sreći sutrašnjega dana. Gle, još ove noći može duša izaći iz tela, i naći se sutra okružena crnim demonima u mitarstvima! Još ove noći može se čovek odvojiti od srodnika i prijatelja, od bogatstva i časti, od sunca i zvezda, i naći se u društvu sasvim nepoznatom, na mestu neviđenom, na sudu neočekivanom.
Običaji i vjerovanje na današnji dan kažu da ove riječi nikako ne smete izgovarati, kako ne biste navukli bes i nesreću na sebe.
