Pre nego što u crkvi zapalimo sveću, potrebno je da se prekrstimo, celivamo je i namenimo za koga je palimo, savetuje Slobodan Nikolić, hroničar i kolekcionar iz Kruševca.
Često vernici pitaju gde se pale sveće za „žive“, a gde za „mrtve“. To pitanje Crkva je odredila rečima „Svi su živi i svi su jedno u Hristu Isusu“. To znači da nema razlike gde ćemo paliti sveće za zdravlje i spasenje, a gde za upokojene, jer nema mrtvih u Gospodu.
– Uobičajeno je, i to nije pogrešna praksa, da se na gornjim čiracima pali za zdravlje i spasenje bližnjih, a na onim donjim za pokoj duša – objašnjava Nikolić.
Preporuka je da se uzimaju sveće od čistog voska. Bolje je upaliti jednu voštanicu za sve, nego više parafinskih sveća za svakog za koga se molimo.
– Najbolje je sveće paliti pre ili posle bogosluženja, da se hodanjem kroz hram ne bi ometala služba i pažnja vernika – navodi Slobodan Nikolić u priređenom priručniku „Pravoslavne pouke“. – Ako se na bogosluženje zakasni, treba sačekati da se ono završi, a nikako paliti dok ono traje. Posebno je velika greška to učiniti u hramovima gde su svećnjaci napred, ispred Carskih dveri. Taj prostor je rezervisan samo za sveštenoslužitelje.
Sveću namenjujemo rečima i to za žive: „Ovu sveću za zdravlje i spasenje moga brata, Gospode, pomiluj i spasi“ ili za mrtve „Ovu sveću za pokoj duše moga oca…“. Sveće se nikada ne pale za Gospoda, Presvetu Bogorodicu i svetitelje, kako je to negde potpuno pogrešan običaj.
(S.Babović, Novosti.rs)
