Vladika Grigorije često s pratiocima na društvenim mrežama polemiše o filozofiji religije, a neretko i razbija zablude o čvrsto ukorenjenim verovanjima kod pravoslavnih Srba.
Poslednja u nizu dilema koju je razrešio je da li smeju da se obavljaju kućni poslovi na crkvene praznike, odnosno kada je crveno slovo u crkvenom kalendaru.
„Često dobijam pitanja da li se smeju obavljati kućni poslovi na crkvene praznike? Da li se sme uključiti veš-mašina, počistiti stan, opeglati odeća? Odgovor glasi: da, smeju.
U većini slučajeva, uverenje da se ne smeju obavljati kućni poslovi na crveno slovo proizlazi iz sujeverja, a ne iz istinskog poštovanja prema svetitelju ili prazniku koji se tog dana proslavlja.
Ako je uistinu posredi poštovanje, onda bi ono trebalo pre svega da se iskazuje odlaskom na liturgiju, molitvom ili, recimo, izbegavanjem ogovaranja i psovanja, a ne da se svede na puko uključivanje ili neuključivanje veš-mašine.
I ovde je – kao i u slučaju pogrešnih uverenja o kojima sam ranije pisao i govorio – reč o zamjeni teza i pomeranju težišta sa suštine na formu.
Zaista verujem da Bog ne gleda na to ko je šta uključio, isključio ili pomakao. Njega mnogo više interesuje kako se odnosimo prema drugima – bližnjima i daljnima, interesuju ga naši osećaji, namera i volja“, napisao je vladika u opisu objave koju je podelio na svom Instagramu, a potom u video snimku dodatno potkrepio primerima.
„Zamislite samo da je neki praznik i mi kažemo: danas ne radimo ništa, ali idemo u restoran. Onda nas tamo poslužuju konobari, koji su isto kao mi, hrišćani i koji trče i rade, i mi mislimo da smo nešto bolji od njih. Međutim, nismo, jer oni su bolji od nas u tom trenutku jer nas služe“, započeo je on, pa se prisetio detinjstva.
„Isto tako je zanimljivo moje sećanje na detinjstvo, kad su u mom selu ljudi odmarali od poljskih poslova. Tog dana praznika nisu išli u crkvu, nego su igrali karte i svađali se dok igraju karte.“
Potom je zaključio primerom iz Svete Gore i manastira u kome je živeo.
„Na Svetoj Gori, koliko se sećam, a i u manastiru u kom sam živeo kod vladike Atanasija, mi bismo posle službe, ako je liturgija, naravno, na praznik i na crveno slovo, ručali, a onda bismo radili. Išli smo na svoja poslušanja. Dakle, rad sam po sebi nikad ne može biti zlo. Međutim, nepoštovanje praznika i svetitelja kojeg tog dana praznujemo ogleda se u tome šta mi mislimo i kuda su upućene naše misli i naša dela, a ne na to da sedimo i ništa ne radimo.“
(Kurir.rs)
