Bio velikim svetilom među monasima u pustinji, i mlad se upokojio u Gospodu
Danas pravoslavni vernici slave prepodobnog Zaharija. Sin Kariona Misirca, koji ostavi ženu i decu i zamonaši se. Zahariju uzme otac k sebi, pošto ga majka nije mogla da ishrani. Iako mlađi od mnogih staraca u Skitu, udostojio se bio većih blagodatnih darova nego mnogi starci.Od blagodati Božje osećao je kao da mu gori cela unutrašnjost njegova.
Na pitanje svetog Makarija, ko je pravi monah, odgovori Zaharija: “Onaj ko sebe neprestano prinuđava na zapovesti Božje”. A na pitanje avve Mojseja, šta znači biti monah, Zaharija skine svoju kamilavku i zgazi nogama pa reče: “Ako čovek ne bude ovako sokrušen, ne može biti monah!” Bio velikim svetilom među monasima u pustinji, i mlad se upokojio u Gospodu.
Tropar
Danas je početak vaseljenske radosti, da zapevamo pretprazničko otkrivenje, jer evo Gavrilo dolazi, noseći Djevi blagovest i kliče Joj: Raduj se, blagodatna, Gospod je s Tobom!
– Šta čoveku vredi. Ti Gospode, reče. Da sva svet prostrani u svojinu steče, Kada mora danas il’ sutra umasti. A stečeno blago njega nadživeti! Šta vredi da krunu on na glavu stavi Kad je iza sebe mora da ostavi! Šta mu vredi zlato i hrpa od srebra Kad proraste trava kroz suha mu rebra! Šta pomaže svila, biser i jestiva. Kad ga sunce više ne sagleda živa! Izgubi li dušu, šta mu svet pomaže? Tel’o mu bez duše u grob se polaže. Telo mu i duša, oboje umrli. Svako svojim putem svome grobu hrli. Dva mrtvaca tada ljudi sahranjuju, Ni za jednim od njih gorko ne tuguju. O nek čuva dušu ko razuma ima, Opomenu jasnu Ti si dao svima. Duša je jedino što se može spasti. Sve drugo u svetu – i svet he propasti. O Gospode dragi, kad Tvoj savet znamo. Još i silu Tvoju i pomoć trebamo. O pomozi, blaže, našoj grešnoj duši, Dim sujete svetske da je ne uguši
Pošto je sveti Zaharije bio odraz blagosti i mira, običaji nalažu da se vernici danas trude da nastave tu tradiciju.
(espreso)
