Neki ljudi jure poput strele, probijaju se kroz gužvu sa torbom priljubljenom uz telo i pogledom zakucanim u sledeći pešački prelaz. Drugi plutaju, telefon u ruci, mislima napola tu, napola ko zna gde. Ako dovoljno dugo stojite i posmatrate, primetićete neobičan obrazac.
Oni koji hodaju brzo i sigurno često deluju fokusiranije, budnije, kao da dan nekako pripada njima. Naučnici koji se bave ponašanjem kažu da to nije samo utisak. Brzina hoda može tiho otkriti kako razmišljate, radite, pa čak i dokle ćete stići. A kada jednom to primetite, više ne možete da ne vidite.
Istraživači godinama snimaju nepoznate ljude na ulicama, u tržnim centrima i univerzitetskim hodnicima sa štopericom u ruci. Nisu gledali odeću. Merili su korake. Iznova se pojavljivao isti trend. Ljudi koji hodaju brže od proseka češće postižu bolje rezultate na kognitivnim testovima, prijavljuju veće prihode, bolja radna mesta i jači osećaj kontrole nad sopstvenim životom.
Brzi hodači deluju kao da stalno kasne. U stvarnosti, mnogi od njih jednostavno prolaze kroz svet sa urođenim osećajem hitnosti. Brzo donose odluke. Ne podnose gubljenje vremena. Za njih su prazni trotoari isto što i otvorene trake na autoputu. Taj ritam koji vidite spolja često je odraz onoga što se dešava u njihovoj glavi.
U jednoj poznatoj studiji naučnici su godinama pratili brzinu hoda odraslih osoba, a zatim je uporedili sa pamćenjem, pažnjom i sposobnošću rešavanja problema. Oni koji su prirodno hodali brže čak i u četrdesetim kasnije su pokazivali bolje kognitivne rezultate. Druga istraživanja, fokusirana na gradski život, otkrila su slično. Četvrti sa većom prosečnom brzinom hoda često imaju veću ekonomsku aktivnost i ambicioznije radnike.
Pomislite na kolegu koji uvek prvi stigne u salu za sastanke, ne zato što je krenuo ranije, već zato što kancelarijom prolazi kao da ima misiju. Ili na prijatelja koji vas vuče niz ulicu dok idete na koncert, istovremeno priča, planira, proverava rutu, a hoda kao da je vreme za njega mrvicu dragocenije. Iza tog tempa obično stoji um koji je već jedan ili dva koraka ispred.
Stručnjaci za ponašanje veruju da je brzina hoda fizički odraz mentalnog tempa. Ako vam je mozak stalno u sledećih deset minuta, sledećem zadatku ili sledećem razgovoru, telo često prati taj ritam. Brzi hodači su češće usmereni ka cilju i manje tolerantni na zastoje. Brzo obrađuju informacije, a mišići se navikavaju da prate taj tempo. Spori hodači nisu manje vredni. Oni mogu razmišljati promišljenije, lutati mislima ili nositi umor, stres ili zdravstvene tegobe koje usporavaju korak.
Postoji i društvena dimenzija. Ljudi koji se osećaju cenjeno i angažovano na poslu često se kreću sa jasnijom namerom, čak i između aparata za kafu i radnog stola. Oni koji se osećaju zaglavljeno ili zapostavljeno neretko usporavaju, a da to i ne primete. Hod postaje tihi, javni pokazatelj onoga kako izgleda vaš unutrašnji svet.
