Božićna česnica mesi se na Badnje veče ili na Božićno jutro, a kada se svi ukućane okupe oko praznične trpeze onda se lomi i jede.
Običaj je da se u testo za tradicionalnu božićnu česnicu stavi novčić, a u zavisnosti od lokalnih običaja i neki drugi sitni predmeti. Para se ubacuje u trenutku kada se testo već zamesi, pa onda, nakon ubacivanja još malo “domesi”, kako ni domaćica ne bi znala gde je otišao novčić.
Veruje se da će osoba koja nađe novčić u svom komadu česnice biti posebno srećne ruke u narednoj godini i da će tokom cele godine imati zdravlja i bogatstva. Ukoliko, pak, niko od prisutnih ne nađe paru, već ona ostane u poslednjem parčetu namenjenom za “kuću”, znači da će svi u kući imati sreću, zdravlje i blagostanje tokom cele godine.
A ako ste vi pronašli novčić, verovatno ste ga smestili negde gde ćete ga čuvati i tako pogrešili. Jer, prema običajima, novac koji je izvučen iz česnice treba da se otkupi drugim novcem od onoga ko ga je pronašao u kolaču, a zatim se stavi na ikonu ili pored nje i čuva se do sledećeg Božića, jer se veruje da će srećnik koji ga je izvukao biti srećan i bogat cele godine.
Para iz česnice vrlo je značajan predmet i postoje razlozi zašto nikako ne treba da je bacite, zadržite kod sebe ili zagubite i zaboravite! Ukoliko neko nađe paru, a ne želi da je zadrži, on može da je “proda” nekom drugom kako bi mu ustupio svoju sreću. Ipak, mnogi se slažu da je najlepše zadržati novčić.
U nekim sredinama se ranije novčić lepio za plafon uz pomoć malo testa, kako bi ostao u kući i štitio sve ukućane, međutim, to je s vremenom prestalo da se praktikuje iz razumljivih razloga. Mnogi ovaj novčić nose uz sebe kao amajliju tokom cele godine, međutim, najpravilnije bi bilo da se para stavi na ikonu ili pored nje i čuva do sledećeg Božića.
Ono što nikako ne bi smelo da se radi jeste da se kupuje njime, niti pokloni nekome kao novac. U pojedinim delovima Srbije važilo je i pravilo da se novčić iz česnice zalepi za plafon pomoću testa i tako ostavi tokom čitave godine. Taj novac bi se sledećeg Božića skidao sa plafona, njime bi se kupile šibice sa kojima bi se palila vatra, kako se ognjišta u kući nikada ne bi ugasilo. Te šibice bile su samo za kućnu upotrebu, nikome se nisu ni davale, ni zajmile.
(Kurir.rs)
